Follow us on:

Od pisca do ambasadora: Dvostruki život Beqë Cufaja

Do sada, pisac koji je živeo u Stuttgart-Degerloch, je napisao impresivne romane sa eksplozivnim potencijalom o odnosima između Kosova i Nemačke.

Sada će on promeniti stranu i otići kao ambasador male balkanske zemlje u Berlinu.


Stefan Kister*


Pisci su ambasadori istine i onda kada je književna istina podložna zakonima književnosti.


Na taj način oni mogu da, na primer, posreduju svojim čitaocima kako se osećaju sa jednog ćoška sveta dolaze u daleku Nemačku kako bi potražili delić sreće, a umesto toga se suočavaju samo sa problemima.


Albanski pisac sa Kosova, Beqë Cufaj, je u svom romanu „Shkëlqimi i huaj“ pričao o tome: šta znači pripadati jednom narodu iz kojeg jedan od heroja romana kaže, sve što se od njega može naučiti je kako se može postiži da se čitav život ne postigne izvlačenje od poteškoća


Beqë Cufaj već mnogo godina živi sa svojom porodicom u Degerloch. Ovog prepodneva on je sa svojom malom ćerkom simpatizirao tim malih devojčica u fudbalskom stadionu SV Hoffeld gde ona igra – i možda je ova simpatija njenog oca doprinela da njen tim pobedi na ovom meču sa rezultatom tri prema nula. Međutim, ona uskoro mora da pronađe nov tim. Neke priče o emigriranju možda mogu da se započnu tako, kao da sama okretanja se odnose na tragične priče – priče koje je sam Cufaj ispričao. Međutim, njegova priča ima drugi smer. Ne odnosi se na deportaciju, niti stranim lažnim sjajem, već na čudesnu misiju. To je zato što će pisac koji je rođen 1970. godine na Kosovu biti ambasador zemlje u Berlinu.


Kosovo je februara meseca zabeležila desetogodišnjicu nezavisnosti bez da se može reći da je najnovija zemlja Evrope uspela da se izvuče od poteškoća. Nedavno je misija EU za vladavinu prava EULEX koja je napunila 10 godina, prestala da funkcioniše u toj zemlji.


Ova Misija, koja se suočavala sa poteškoćama zbog nedostatka izvršne moći i optužbi za korupciju, suočila se sa velikim kritikama. Cufaj je i o tome pisao u svom romanu koji je privukao veliku pažnju: „projekt@party“ je knjiga u kojoj on priča o socijalnoj, ekonomskoj i političkoj mizeriji jedne zemlje u kojoj cela armija pomoćnik međunarodne zajednice podiće i uspostavlja neku vrstu humanitarnog režima


Na Kosovu je Nemačka najdraža zemlja


Porodica Beqë Cufaj je do sada živela preko puta kuće u kojoj je živeo bivši prvi predsednik Nemačke, Theodor Heuss. Sada se pored Cufaja obavlja akreditacija kod predsednika Frank Walter Steinmeier u Schloss Bellevue. Nije za čuđenje kada i sam pisac koji je srčan i temperamentan, ne može da poveruje u kojem se filmu upustio. I izgleda kao da ovog sunčanog popodneva uživa u poslednjem slobodnom vremenu koji mu je preostao u farmericama i otkopčanoj košulji dok pije kafu, pre nego da se upusti u linijama diplomatije sa striktnim pravilima javnih nastupanja


Dana 20. februar 2008. godine, Savezna Republika Nemačke je priznala Kosovo kao suverenu zemlji. Za razliku od drugih zemalja EU-a, Slovačka, Rumunija, Grčka i Kipar, koje i same imaju nerešene probleme sa manjinama i zbog toga nisu priznale novu državu. U 2009. godini, Kosovo je u Berlinu otvorila svoju ambasadu u okviru koje postoje i četiri konzulata. Njihov najviši rukovodilac će sada biti pisac koji je pre 22 godine rokom oružanog sukoba između Srbije i Kosova bio akreditovan novinar u Bonn. U to vreme, Steinmeier je bio šef Kancelarije kancelara.


Poznaju se od tada. „Steinmeier zna sve o Balkanu“, navodi Beqë Cufaj. On ocenjuje visoko, posebno činjenicu da je Steinmeier došao u ceremoniji sahranjivanja Ibrahima Rugove, prvog predsednika države koja je tada još uvek bila pod upravom OUN-a nakon oslobođenja od Srbije, dajući tako jasan signal


„Signal iz Berlina – to čekaju ljudi na Kosovu“, navodi Cufaj koji sada više ne zvuči kao pisac već više kao neko ko pokušava da dotakne novi jezički registar.


„Nemačka je najdraža zemlja za Kosovo, samo što u Berlinu izgleda to niko ne zna. Ovde živi najveći deo kosovske dijaspore u Evropi. I ovi ljudi više nisu isti kao što su bili pre 20 godina. U međuvremenu, oni su majstori, baštovani, gastronomi, akademci i vredni, marljivi preduzetnici“.


Da li se slažu književnost sa regulisanim službenim jezikom?


Koliko god da je postignuto u oblasti integrisanja toliko predstavlja i izazov pitanje unapređenja komuniciranja. Kosovo se smatra dubokom korumpiranom zemljom kao crna trupa na Balkanu. „Svim zemljama Balkana je omogućena liberalizacija viza a samo Kosovu nije i to je sramotno“. Njega posebno boli kada je premijer Baden Wuerttemberga, Winfried Kretschmann, u njegovoj nedavnoj posti Balkanu boravio Srbiji, Hrvartskoj i Bosni ali ne i na Kosovu, kojeg je zaobišao. „To se treba menjati. U Baden- Wuerttemberg živi oko 100.000 Albanaca sa Kosova“. Dok čovek sluša osuđenog designiranog ambasadora nema kako da se pita da li književnost stvara ono šta se naziva otuđeno gledište sa kontradikcijama? Ili kako trpeti ulazak u otuđenu službu usvojenih pravila jezika? Beqë Cufaj kod misija ne vidi jedan prelom. „Ja sam uvek bio političar i u mojim pisanjima sam uvek govorio o potrebi za pravdom u životu ljudi i to ću raditi i u svojoj novoj funkciji“..


Jedan njegov dobar prijatelj je i srpski pisac Dragan Velikić. On je takođe bio u diplomatskoj službi kao ambasador Srbije u Austriji. Njemu je dato uputstvo, kako navodi Beqë Cufaj, da se drži dalje kosovskih diplomata u Austriji. Međutim, pre nego što je došao dobro u Beču, on je pozdravio svoje kolege iz najmlađe države, Kosova. Možda za pisce važe druga pravila razumevanja, univerzalniji, izvan svih protokola.


Beqë Cufaj u svojoj novoj dužnosti vidi potrebu da odnosi dobijaju novu dinamiku. Porodica ukorenjena u dubinama nemačke raduje se berlinskom vazduhu. „Nije uvek lako živeti sa umetnicima“, ističe Cufaj pomerajući oči i dodaje „sa diplomatama će biti lakše“.


*Objavljeno u Stuttgarter Zeitung i Stuttgarter Nachrichten